Žan Antuan InžalberSlike, biografija i muzejske kolekcije

Život Žana Antuana Inžalbera

Žan Antuan Inžalber rođen je 3. februara 1845. godine u Béziersu, u Francuskoj. Kao sin kamenoresca, njegov početak je bio duboko ukorenjen u sirovim materijalima njegovog budućeg zanata. Njegov život oblikovala je postojana, taktilna priroda kamena i disciplina manuelnog rada. Vremenom se preselio iz provincijskog okruženja Béziersa u samo srce francuskog umetničkog života, prospendavši svoje poslednje godine u Parizu, gde je i preminuo 20. januara 1933. godine.

Njegovo postojanje obeleženo je dugoglasnim prisustvom u javnim i akademskim sferama Francuske. Prošao je kroz različite faze života jednog vajara, od studenta koji je radio pod vođstvom Augustina-Aleksandra Dumonta, do čoveka koji će na kraju zauzeti visoko mesto u Institutu Francuske. Njegove ruke bile su naviknute na težinu gline i večnost kamena, praksu koja je obuhvatila mnogo decenija njegovog života.

Tokom svih tih godina, Žan Antuan Inžalber ostavio je fizički trag u mnogim francuskim gradovima. Njegova dela mogu se pronaći u ulicama i vrtovima Pariza, Montpeliera i Seta, kao i u Pézenasu i Reimsu. Živeo je kroz period značajnih promena u francuskoj skulpturi, održavajući stalno prisustvo u studijima Académie Colarossi i École des Beaux Arts. Njegov život bio je neprestani dijalog sa materijalom i formom.

Rani život i umetničko obrazovanje

Kao sin kamenoresca, Žan Antuan Inžalber je svoj put započeo kroz taktilnu stvarnost kamena. Prvobitno je studirao pod vodstvom Augustina-Aleksandra Dumonta, savladavajući osnove forme pre nego što se usmerio ka formalnim strukturama Pariza. Godine 1866. ušao je u École des Beaux-Arts, podržan opštinskom stipendijom koja mu je omogućila da se potpuno posveti svom zanatu.

Njegov proces obuke obeležio je stalan napredak kroz konkurentski akademski sistem. Godine 1874. osvojio je prestižnu nagradu Prix de Rome, priznanje stečeno kroz njegovu interpretaciju Orfeja. Ovo dostignuće otvorilo je vrata značajnim ranim odgovornostima. Njegov prvi zvanični nalog stigao je u obliku timpanona za La Chapelle du Bon Pasteur u Béziersu, zadatak koji je zahtevao prevođenje religioznog narativa u skulpturalni reljef.

Glavne nagrade i priznanja

Priznanje za njegov izuzetan dar dolazilo je postepeno, krevćući se od kompetitivnih akademskih sale do javnih trgova Pariza. Godine 1874. stekao je prestižnu nagradu Prix de Rome, priznanje koje je označilo njegov rani umetnički uspon. Do trenutka kada je 1889. godine održana Svetska izložba (Exposition Universelle), njegova dela su već donela Veliku nagradu (Grand Prix). Ovo razdoblje uspeha nastavilo se i na samom prelazu vekova, kada je pozvan da kao član žirija učestvuje na Svetskoj izložbi 1900. godine.

Njegov status u francuskom društvu krunisan je brojnim državnim počastima. Na sam dan inauguracije mosta Pont Mirabeau u Parizu, Žan Antuan Inžalber je proglašen za oficira Legije časti. Ovo priznanje je nastavilo da raste tokom narednih godina; do 1905. godine, njegova pozicija u institucionalnom umetničkom svetu bila je čvrsto utvrđena izborom za člana Instituta Francuske (Institut de France), dok je do 1910. godine unapređen u čin komandanta Legije časti.

Javne narudžbine i skulpture

Njegove ruke klesale su kroz teški kamen i bronzu mnogih francuskih gradova, ostavljajući neizbrisive tragove u prostoru. U Parizu, ostavio je neprocenjiv pečat na mostu Pont Mirabeau, gde je 1896. godine postavljena četiri alegorijske figure — Grad Pariz, Navigacija, Trgovina i Obilje. Kasnije, 1905. godine, posvetio se radu na mostu Pont de Bir-Hakeim, oblikujući figure Elektriciteta i Trgovine. Ova dela odjekuju dubokom opsesijom pokretom i korisnošću koji su karakterisali moderno doba.

Razmera njegovog stvaralačkog rada oscilovala je između monumentalnog i religioznog. Godine 1897. izpekao je monument Molijeru u Pézenasu, dok je 1898. godine za katedralu u Reimsu izradio scenu Raspeća. Iste godine, stvorio je alegorijske statue Bordoa i Tuluze za železničku stanicu de Tours. Ova dela bila su deo šireg, plemenitog truda da se kroz umetnost materijalizuje identitet specifičnih mesta i njihove bogate istorije.

U svojim kasnijim godinama, fokus Žana Antuana Inžalbera pomerio se ka temama sećanja i večnosti. Godine 1925. završio je Monument mrtvima u Béziersu. Njegovo delo i danas ostaje vidljivo na javnim trgovima i u čvorištima transporta širom Francuske, tamo gde težina materijala susreće svetlost otvorenog prostora.

• Monument Molijeru, Pézenas, 1897
• Raspeće, Katedrala u Rheimsu, 1898
• Bordo i Toulouse, železnička stanica de Tours, 1898
• Elektricitet i Trgovina, Pont de Bir-Hakeim, Pariz, 1905
• Monument mrtvima, Béziers, 1925

Podučavanje i akademski uticaj

Do 1891. godine, Žan Antuan Inžalber je već radio kao profesor vajarstva u École des Beaux-Arts. Njegovo prisustvo u učionici postajalo je sve značajnije kako su godine prolazile. Od 1905. pa sve do 1929. godine, zauzimao je položaj profesora vajarstva u École des Beaux-Arts, a tokom tog dugog perioda rada, na kraju je postao i glavni instruktor ove prestižne institucije. Njegov uticaj kao mentora značajno je porastao od otprilike 1915. godine, kada je svoje tehničko znanje i majstorstvo delio sa mladim talentima koji su došli da usvoje zanat.

Pored formalnih hodnika École des Beaux-Arts, Žan Antuan Inžalber je predavao i u Académie Colarossi. Kroz ove akademske prostore koračao je sa istinskim, nepokolebljivim navikama čoveka koji je duboko razumeo težinu i teksturu svog medijuma. Vreme provedeno u ovim studijima omogućilo mu je da svoje naučene metode i umetničku filozofiju prenese na novu generaciju vajara, oblikujući budućnost skulpture.

Značajni učenici i podেরštica

Od oko 1915. godine, uticaj Žana Antuana Inžalbera počeo je da se širi iz njegovog umetničkog ateljea direktno u učionice. Proveo je godine vodeći druge kroz umetničke procese u Académie Colarossi, a kasnije je služio kao glavni instruktor u prestižnoj École des Beaux-Arts. Njegovo prisustvo u ovim akademskim krugovima oblikovalo je raznoliku grupu skulptora koji su svoju obuku i viziju odneli u najrazličitije uglove umetničkog sveta. Neki su putovali iz dalekih krajeva kako bi učili pod njegovim vođstvom, kao što je češki vajar František Bílek.

Nasleđe njegovog podučavanja jasno se vidi kroz raznolike puteve kojima su koračali njegovi učenici. Radio je sa umetnicima kao što su Alfred Janniot i Fernand Guignier, pomažući im da usavrše svoj pristup formi i materijalu. Njegov uticaj protezao se preko Atlantika do američkog skulptora Edward McCartan, kao i do učenika poput Gleba W. Derujinskog i Aarona Goodelmana. Ovi umetnici su težinu i pokret skulpture spoznali kroz tradicije koje je Injalber pomagao da opstane i preživi.

Radovi u muzejima

U muzeju likovnih umetnosti u Béziersu može se pronaći pripremni vosakni skic u delu L'Amour domptant la Force. Ovo delo nudi dragocen uvid u rane faze stvaranja, hvatajući početne misli umetnika pre nego što je konačni oblik bio realizovan u kamenu ili bronzi.

Muzej d'Orsay čuva nekoliko dela koja otkrivaju duboku posvećenost ljudskoj formi i intimnim momentima. Među njima su Ariane couchée, Bacchante au Biniou i Baigneuse. Postoji neka tišina u načinu na koji su ove figure izlegane, što se može primetiti i u delima Baiser, Confidence i Enfant. Ova dela stoje rame uz rame sa delom Fondeur, gde svako od njih prikazuje drugu facetu umetničke ruke Žana Antuana Inžalbera i njegov specifičan način na koji je oblikovao svoje motive.

Ostala dela u muzejima

Muzej d'Orsay čuva nekoliko dela koja otkrivaju duboku posvećenost mitološkim i alegorijskim oblicima. Među njima se izdvajaju figure Satyre assis et Nymphe i Satyre et Nymphe. Kolekcija takođe obuhvata i Satyre poursuivant une Nymphe, delo koje na trenutak zamrzava specifičan pokret i dinamiku. Ostala dela koja se nalaze u ovom muzeju uključuju Sibylle de Panzoult i Supplication d'après Aubanel. Ova remek-dela stoje rame uz rame sa monumentalnim delima kao što su Triomphe de la République i Vase orné de mascarons, de nymphes et de satyres.

U istom muzeju, u stalnoj postavci čuva se i delo L'Hérault. Ove raznolike skulpture i reljefi svedoče o neprestanim interesovanju za ljudsku formu i klasične teme. Svaki predmet odražava jedinstven pristup materijalu, od detaljno izraženih lica satira do širih, složenih kompozicija većih alegorijskih grupa.